Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 10. децембар за Дан људских права 1950. године како би скренула пажњу „народа света“ на две године раније потписну Универзалну декларацију о људским правима, као први свеобухватни инструмент заштите људских права.
Декларација по први пут у историји човечанстава прокламује заједничке стандарде људских права које треба да постигну сви народи и све нације света, „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“ одређује први члан декларације. Није била правно обавезујућа већ више део међународног обичајног права све до Међународне конференције УН о људским правима 1968. године када је одлучено да декларација представља обавезу за све чланице међународне заједнице. Представља основ за све даље донете правно обавезујуће споразуме УН о људским правима пре свих за два значајна међународна Пакта о грађанским и политичким правима и о економским, социјалним и културним правима.
Људска права су основна права која има свака особа, која се стичу рођењем, која су неотуђива и недељива, својствена свим људима, без обзира на држављанство, пребивалиште, пол, национално или етничко порекло, боју коже, веру, језик, или било који други статус. У Републици Србији људска права загарантована су Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, ратификованим међународним уговорима и законима.
У свету је протеклих 20 година дошло до темељног напретка у унапређењу права жена, развоја међународног права за утврђивање одговорности за кршење људских права, зашти и промоцији права маргинализованих група и много веће разумевање универзалности и недељивости људских права.
Као чланица Уједињених нација, Република Србија настоји да допринесе унапређењу толеранције, једнакости и равноправности и да обезбеди заштиту људских права.
