Свети Сава, трећи син српског владара Стефана Немање и његове жене Ане, рођен је у њиховом двору у Расу и на рођењу је добио име Растко. Отац му је дао на управу део српске земље – Хум. Међутим, младић је побегао од световних метежа и части, замонашио се на Светој Гори и добио монашко име Сава (српски облик имена Sabba). Био је ктитор, законодавац, јеромонах, архимандрит, теолог, беседник, дипломата, државник, архиепископ и организатор самосталне српске цркве. Храмови који су подизани и усавршавани под његовим надзором задовољавали су највиша естетска мерила свога времена. Свети Сава је не само први српски књижевник већ и писац антологијских дела на срском језику.
„Молим оне који ће после мене бити, испуните оно што ја због кратковременог живота не доврших.“
Свети Сава, Типик архиепископа Нокодима
(реченица из изгубљеног Савиног списа „Света словеса“)
Лик и личност
На основу ликовних приказа савремени научници закључују да је Свети Сава био високог раста, широких, мало спуштених рамена, издуженог лица, са високим челом, скоро орловским носом, танким уснама, дужим ушима и – што је посебно наглашено – очима „које гледају и зраче светлост„.
Списи Светог Саве откривају да је поседовао „речитост и велику лакоћу у развијању основне мисли“. У писмима и беседама се показује као осећајан човек питомог карактера. Описи савременика и писаца блиских његовом времену га приказују као човека „изванредне енергије, виших интелектуалних способности, упорне воље, и плахе природе“ који је способан „у исто време за дубок унутарњи живот и снажну стваралачку акцију“. Као битан знак његове величине узима се „свестраност његовог генија и трајност његових идеја“.
Свети Сава је био монах и свештеник. Заједнички богословски именитељ његовог непрестаног монашког служења Богу духом и телом, и свештеничког, црквеног богослужења је став о повезаности и међусобној условљености праве вере и исправног живота, ортодоксије и ортопраксије. Сава је, боравећи у манастирима Свете Горе, несумњиво досегао висок ниво теолошких знања и искустава на основу којих је могао да формира властити став о примереном начину и организацији личног и друштвеног верског живота. Монашким богословљем Сава брани пут човековог спаса од лењости на основу поука древних оснивача монашких заједница.
Савин апостолски дух, који се, следећи Христа, не задовољава властитим спасом већ потпуност исправног хришћанског деловања види у ангажовању на спасавању свег народа, основа је онога што је препознато као Савино родољубље. Савина је намера била да се, у границама које допушта духовно звање, после упокојења оца монаха Симеона, посвети пословима од користи не само за српску цркву, него и државу. Ово мишљење се донекле може потврдити и његовом свештеничком каријером: Сава је у предвечерје Четвртог крсташког рата у Јерисосу и Солуну добио чин јеромонаха, па архимандрита – ове чинове је стекао као потпору својим каснијим предузећима, што може само да значи да је већ тада планирао да осамостали српску цркву и да је већ тада почео да предузима кораке на остварењу плана. Нема сумње да је и у преносу Симеонових моштију из Хиландара у Студеницу и обликовању култа мироточивог владара-монаха, уз све друго, такође присутна државотворна димензија Савине личности. У периоду од 1207. до 1217. године, Сава је у Србији успоставио мрежу српских манастира, чије је средиште била Студеница.
Биографија Светог Саве
- Растко Немањић је трећи син великог српског жупана Немање и његове супруге Ане, рођен око 1175. године у њиховом двору у Расу.
- Растко је од 1190. до 1192. године био управник Хума, са седиштем у Стону.
- Растко бежи на Свету Гору 1192. године. У руском манастиру Пантелејмону примио је постриг, а у манастиру Ватопеду се замонашио и добио монашко име Сава.
- 2. новембра 1197. на Свету Гору је дошао Савин отац Немања, који се 1196. замонашио и добио име Симеон.
- 1198. Сава је боравио у Цариграду и од византијског цара Алексија III Анђела добио дозволу да обнови Хиландар. Током године је обновио Хиландар и са Симеоном написао Оснивачку повељу манастира Хиландара.
- У лето 1199. Сава је отишао у другу посету цару Алексију III. Том приликом је од цара добио опустели манастир Зиг и жезло којим ће се, уместо цара, потврђивати изабрани игуман Хиландара.
- 1199. Сава је подигао Карејску испосницу, написао њен „уставац“ и радио на превођењу типика манастира Богородице Евергетиде и његовом обликовању у Хиландарски типик.
- 1205. Сава је рукоположен у чин ђакона, па презвитера, а затим у Солуну у чин архимандрита.
- 1207. Сава је са моштима Светог Симеона дошао у Студеницу.
- Од око 1208. до 1217. Сава је завршавао писање Житија Светог Симеона и Службе Светом Симеону. Обликовао је Студенички типик и организовао осликавање Богородичине цркве у Студеници. Одлази у мисију код бугарског великаша Стреза. Са братом Стефаном започео је подизање манастира Жиче.
- 1219. Сава је у Никеји рукоположен за архиепископа аутономне и аутокефалне Српске цркве.
- 1221. са братом је организовао свенародни сабор у Жичи на коме је установио српске епископије и можда крунисао Стефана за краља.
- 24. септембра 1227. Сава је замонашио краља Стефана Првовенчаног непосредно пред његову смрт и дао му монашко име Симон, а Радослава, његовог сина и наследника, крунисао за краља.
- 1229. Сава је први пут обишао светиње Свете земље. Сусрео се са јерусалимским патријархом, палестинским монасима и пустиножитељима и султаном Маликом ел Камилом, са којим се десетак година пре њега сусрео Фрања Асишки.
- 1233/4. крунисао је Владислава, другог сина Стефана Првовенчаног, за краља и именовао Арсенија за свог наследника на архиепископском престолу.
- У пролеће 1234/5. кренуо је на друго путовање на Исток.
- 13. (26.) јануара 1236. на повратку са ходочашћа, умро је у Трнову и сахрањен је у цркви Светих четрдесет мученика севастијских.
- У периоду између 1237. и 1241. мошти Светог Саве су пренесене из Трнова у Милешеву.
- Турци су на Велики петак 1594. мошти Светог Саве узели из манастира Милешеве, пренели у Београд и спалили их 27. априла те године.