Сећам се једног академског разговора, давно, пре двадесетак година. У ентузијастичком надмудривању са својим пријатељем, зачух питање: „Какав ти је то позив ПРОСВЕТНИ РАДНИК, научиш једну књигу и препричаваш је сваке године исто или мало другачије, али то је то! То је тако једноставно и монотоно, не треба да мислиш, креираш, смишљаш нешто ново, све је већ одавно познато. Како можеш да радиш нешто, што у ствари и није посао?“ Пре двадесет година, остала сам нема…повређена…љута…разочарана што неко мени близак тако мисли о послу који волим да радим. Нисам веровала да има људи који мисле да је рад са децом монотон а нисам ни знала да се наставни рад посматра тако површно и сматра тако небитним.
Е па пријатељу, тада ти не рекох, оно у шта сам данас апсолутно сигурна. НЕМАШ ТИ ПОЈМА ПРИЈАТЕЉУ! А знаш зашто? Зато што ниси условљен на 45 минута и на звук звона као Павловљев пас. Зато што не мораш 45 минута да држиш пажњу 30-оро младих људи, личности; 30 пари очију који гледају у тебе како ходаш, да ли ти је исцепана чарапа, како си обучен и колико се смејеш и да ли се уопште неки пут осмехнеш; све време пазиш да не омашиш лекцију и да извучеш поенту како би је онај ученик из последње клупе који дрема запамтио; сво време покушаваш да будеш доследан и да крајичком ока пратиш да неко не куцка поруке телефоном; не мораш да региструјеш напетост између појединих ученика, спречаваш свађу и ружне речи за време часа, да се с поштовањем обраћаш сваком том младом човеку иако ти је рекао да се успавао за први час у поподневној смени! Нас, просветне раднике не може да позове дете телефоном ако има температуру и не можемо да одемо на пијацу средом, а ни да одемо код фризера, јер наша пауза траје 10 минута, таман да исвратимо врућу кафу; понекада ни то не стигнемо, јер дође неки родитељ и онда скачемо ко опарени, јер родитељ не сме да чека. Пријатељу, ти никада нећеш знати како смирити љутитог родитеља који тврди да је његово дете препаметно и да оно зна за двојку али га мрзи професор (али не зна да он три дана није био у школи).
Сећам се тог 16. марта и седнице Наставничког већа у једној од три средње школе у којој радим као просветни радник. Сви говоре у глас, а сваки од тих гласова прожет је страхом, не само од КОВИД 19 вируса, већ и од ОНЛАЈН наставе. За некога ко је у просвети 32 године и чији професионални позив психолога, саветника, психотерапеута и наставника, безусловно захтева адекватан вокабулар, течну реторику, уклопљену гестикулацију, праћење израза лица, положаја тела саговорника, посматрање младих људи и мапирање кризних случајева и ситуација у којима треба деловати брзо а са поштовањем, да би исти тај говор био разумљив и схваћен а моја личност прихваћена као стручњачки ауторитет и модел асертивне комуникације и понашања…ОСТАЈЕМ НЕМА и ћутим. Хиљаду мисли, питања и страхова пролеће кроз главу…
Како ћу у једном дану заменити све оно што најбоље знам у оно што сам успутно учила у мери којој ми је било потребно да допуним и поткрепим оно што већ знам, како не бих изгубила корак у осавремењавању образовања? Како ћу без „живе“ интеракције са ученицима да им пренесем градиво, да видим да ли ме разумеју, да чујем она „инстант„ питања која су у највећој мери показатељ где сам омашила и где сам заборавила да они нису психолози, већ млади људи који психологију не воле, већ је уче? Хоћу ли уопште умети да радим нешто за шта нисам учила никакве велике школе? И како ћу уопште ОЦЕНИТИ некога кога не видим? (за већину нас, посао, који радимо са гнушањем, јер је скала од 1 до 5 нужно зло и да су финесе оцењивања у ствари на скали у нашој глави од 1 до 500). Али, ЋУТИМ…Ми, просветни радници смо прилично трпељива бранша…
Сећам се тог поподнева у својој кући са породицом…реорганизација простора. Правим део дневне собе у радни простор. На радном столу лаптоп, таблет и телефон, лампа (нисам имала ону рударску, мада би метафорички, била супер). Ту је и нови роковник за 2020. годину којег сам чувала (јер је много леп, из Париза, рекох…“штета да шкрабам“-као да ће се ова година најмање понављати у бесконачност, па ћу шкрабати неком другом приликом). Ту су папири, оловке и маркери свих могућих боја, календари, педагошке свеске, једна свеска за записивање нових и брзих информација, друга за коментаре домаћих задатака, трећа за евиденцију часова и наставног материјала за свако одељење а четврта за …сваки случај…Од двосед фотеље на расклапање правим складиште (али све по реду): припреме за све наставне програме (5), наставни материјал, уџбеници, стручне књиге, па још мало помоћне литературе и фасцикле са свим семинарима у протекле 3 деценије које сам слушала. Заборавих, ту је и списак свих људи које имам слободу да питам КАКО? Све изгледа тако, да могу својом радном столицом да се „возим“ и брзо стигнем до сваког папира који ми је потребан…Све наместих, али како ћу окупити децу, ђаке, одељења, а где су моја средњошколска деца?
Сећам се тог звука…оглашавања телефона да се деца полако прикључују вибер групама, сећам се муке да направим фејсбук налог и направим групе, сећам се грча…како ће све да функционише? Сећам се и збуњености укућана зашто се са мамом и супругом не може разговарати јер увек добију одговор: сачекај, само још ово…не могу сада…извини, ево сада ћу…
Сећам се и забринутости што се неки ученици не појављују нигде, па их молим да се укључе, опомињем, објашњавам зашто је важно да се активирају…Сећам се и дугих телефонских разговора са родитељима о промени понашања деце које их брине….Сећам се дугоноћне преписке и покушаја да своје ученике вратим у нормалност одговорности и рутину школских и породичних обавеза. Сећам се и нејасних упутстава Министарства Просвете : само формативно оцењивање, после тога сумативно на основу формалног, распуст од 1.јуна, па распуст од 19.јуна, гомиле домаћих задатака, маничног буђење супруга у 03:30 часова да му кажем да се Петар коначно јавио и да је послао домаћи и његовог поспаног погледа који ме опомиње колико је сати…
Сећам се са почетка топлог времена и покушаја да променим место, удахнем мало ваздуха, пијем кафу уз цигарету и да се мало опустим…али сећам се и да није ишло: сва машинерија и пропратни алати нису могли да стану на сто, а и нисам имала вишебројни продужни; из комшилука кроз отворене прозоре (исто би било и да су затворени) чуо се глас изнервиране мајке троје деце (два школарца). Управо јој учитељица јавља да кћерка треба да се укључи на вибер час, а син јој није завршио час. У паузи налажења решења и правдања учитељици, чујем салву псовки кроз сузе. Када је после изашла у двориште са малом бебом и сва црвена од беса, немоћи и суза, било ми је непријатно да уживам на тераси… па сам се тихо вратила радном столу и затворила врата (после неколико дана, Мина, најстарија девојчица похвалила ми се да је добила телефон, али да сада не мора преко телефона да учи, него да су јој рекли само да гледа ТВ).
Сећам се и болова у леђима, погрбљеног трчкарања до кухиње, јастучића на столици и мириса медицинског алкохола у кући, мирис теста, испеченог хлеба и сталног рибања, брискања квака, купатила, али и потајне жеље да се моја деца мање шетају кроз кућу и да мој муж мање воли слатко. Како је било тешко гледати Гордерову књигу коју нисам отворила месец дана, а тако је добра…сећам се и редовне набавке по граду и журбе да стигнем на заказани час.
ШТА ЈЕ ОСТАЛО ПОСЛЕ ОНЛАЈН НАСТАВЕ У ВРЕМЕ КОРОНЕ?
- Раскупусане педагошке свеске (никада их нисам више волела)
- Жал што дан нема 26 сати, већ само 24 (можда бих се наспавала)
- Радост што не морам да журим на посао
- Горак укус у устима што ме је неко убацио у виртуaлни свет, без да ме је питао да ли ја умем и без да ми је понудио упутство како (било је ту покушаја, али површних и непрактичних)
- Сазнање да један део ученика у средњој школи не уме да користи мејл, да не умеју технички да формирају званичан документ (ађмн.гмаил.ком – ко је то?)
- Знање да умем да направим презентацију
- Знање да немам знање да направим гугл-учионицу, ЗООМ учионицу…
- Радост што су испливали на површину ученици који су били у одељењу неприметни
- Умор од: устала, почистила, скувала, умесила, прочитала, исправила, оценила, прегледала, штиклирала, затегла, опрала, опеглала, купила, дезинфиковала, позвала, опоменула, молила, захваљивала, страховала, у електронски дневник се претворила…ла-ла-ла-ла (баш оно што неки људи мисле да је посао просветног радника: ла-ла посао)
- Делимична сигурност да могу бити када морам и уметник, и сликар, и приучен ИКТ-овац, и пекарка, и хигијеничарка и посластичарка и медицинска сестра (витамини, дезинфикациона средства, мерење температуре од ока)
- Зависност од интернета (два пута је нестајао интернет и не бих желала да вам причам које сам везе потегла да ми то среде како би моја деца могла да раде задатке, гледају ТВ и да ја одрадим часове)
- Свест о томе колико сам збуњена када нешто не знам (један од разлога да треба радити само оно што знаш или да цео живот учиш да радиш све и свашта – за сваки случај)
- Телефон који багује, јер јадан посустаје од порука, фотографија, вибер група…
- Таблет без батерије
- Лаптоп који тешко може да издржи до јесени, јер му је, како каже стручњак, програмер, мали радни простора за све нове задатке које му задајем, а он јадан дахће и полако „умире“
- Заборављени пријатељи („само да ме нико не позове, нећу стићи да прегледам задатке, а обећала сам…)
- Непрочитане књиге и недељници
- Пун резервоар за гориво мог аутомобила
- Пролећне ципеле у најбољем могућем стању
- Трапаво ходање на малим штиклама
- Сазнање да се моје близнакиње свађају између себе јер имају 17 година, а у природи младих је да се друже, крећу, зује и тако пуне батерије (ако им то узмете, остаће бес)
- Другови који раде на сервисирању интернета, мобилних телефона и ИКТ услуга, постављени су на „брзо бирање“
- ОСТАЛА ЈЕ ЖЕЉА ДА СЕ ОВО НИКАДА ВИШЕ НЕ ПОНОВИ И ДА НАСТАВНИК БУДЕ НАСТАВНИК У ПРАВОМ СМИСЛУ, ЖЕЉА ДА ЖИВА РЕЧ ОПЛЕМЕНИ ДУШЕ МЛАДИХ ЉУДИ, ДА ИХ ВОДИМО КРОЗ ЗНАЊЕ И ПОМАЖЕМО ДА ПОСТАНУ ДОБРИ ЉУДИ, ЈЕР СЕ ПОНЕКАД САМО ТО РАЧУНА.
ПС: Заборавих да кажем да сам звала свог пријатеља са почетка текста. Нисам га добила. Спавао је…први пут, други пут, трећи…Колеге, одрадили смо одличан посао, (већина нас, одн. они који су дали целог себе и у класичној настави, јер ко ради он ради свугде и увек, а ко не ради он не ради никад и ни у каквим условима). Не мора нико да нас хвали (плату нам сигурно неће увећати), али ми то знамо! Знамо и како смо у томе успели! И не заборавите, ми смо једна трпељива бранша.
Лидија Стојковић, професор психологије и психотерапеут
